Стару порушену цркву на реци Крчмари у Борцима, према народном педању, подигао је деспот Стеван Лазаревић, син цара Лазара. Пошто је често ишао у лов, једном са пратњом и соколовима наиђе у овај крај. Ловећи тако наиђе на једну кошуту. Чим он нанишани, она проговори и замоли га да је не убије. Али деспот на то необрати пажњу и рани је. Кад јој приђе, она скочи из локве крви, претвори се у девојку у црнини и рече му: „Горко ћеш зажалити што си ме убио“. Онда скочи и нестаде у густој шуми.
Деспот, занемео од чуда, нареди пратњи да трчи по шуми и да је нађу. Они се разлетеше на све стране, али свом господару не могаше да донесу добре вести. Њега то још више уплаши и одлучи да на том месту подигне логор и остане све док непронађе рањену дивљач. Тако су дани пролазили, али од кошуте ни трага. Онда он нареди да се пусте соколови и хртови да је нађу. Убрзо један соко донесе у кљуну златан крстић, попрскан крвљу и баци га деспоту на крило. Њега то забрину и више никог није примао под свој шатор, а ноћу сна није имао.
Једне ноћи дубоко брижан, изађе пред шатор и имаде шта да види. Све страже му беху мртве. Кад га видеше, соколови закликташе, коњи завришташе, а хртови залајаше да су горе одјекивале. Деспот се скамени и стаде. У тај час из оближње реке изађе жена у црнини, дуге косе и са ватреним луком око главе, па право на њега. Он, у страху устукну, а она му рече: „Мене се небој, али се Бога плаши за страшно дело које си починио. Убио си штићеницу Огњене Марије. Божији суд ће те стићи ако до трећег дана у смирај сунца на овом месту не подигнеш цркву. Ако то неурадиш, народ ће твој великог ропства допасти, ти од срца порода нећеш имати, у лову ћеш се једног дана Богу претставити, а ова црква, ако са њом одоцниш, у огњу ће сагорети.“ То рече и нестаде. А деспот очајан паде на земљу и рукама се ухвати за главу.
Онда брзо посла гласнике по народу да дођу најбољи мајстори и цркву овде саграде. И тако би. Дође много народа и градња поче. Једни секоше гору, други вукоше камен, трећи светачке ликове правише. А деспот мајсторима много блага обећаваше. И добро напредоваху. А кад би трећег дана и сунце за ове горе зађе, црква би готова. Невелика али лепа. Али, крста још на њој не беше. И док њега поставише, тамна ноћ се већ беше спустила на ове шуме и на њену куполу. И све би доцкан и све у тмину утону. А божији суд се у свему испуни и све би како Господ рече.
