Некад давно кад се још село Баре звало Ланар, на брду Голубици живео је некакав сиромах да од имовине имаде само једно стадо оваца које свакога дана напасаше по пропланцима и присојима. Кућа му беше у атару Вишевца, али једног дана овце му пређоше у Ланар и некуд се изгубише. Кад их увече нађе, једна змија скочи и уједе му овна од чега животиња одмах крепа. Човек зграби змију за гушу и поче да је дави. А змија проговори: „Ако ме оставиш у животу, оно што за тебе могу учинити, много је вредније од једног овна.“ Кад то чу, човек је пусти. А она даље рече: „Твоја жена ће ускоро родити дете. Ако урадиш све како ти кажем, онда ће то дете бити изнад све друге деце и биће бесмртно.“ Човек је у чуду слушаше, а она настави: „Кад буде остао још неки дан до порођаја, ти жену одведи у шуму на врх овог брда под оно велико гранато дрво, поред извора и ту нек остане све док се непороди. Ти код ње више недолази све док на небу невидиш велико небеско знамење. Жени о свему овоме несмеш ништа казивати.“ И змија оде.
Човек се врати кући и данима беше замишљен. Жени ништа не говораше. Кад се онај дан приближи, он нареди жени да пође са њим у шуму. Она се дуго опираше, али како његова реч увек беше задња, она пристаде. Остави је под оним дрветом и заповеди да се несме враћати све док се непороди. Жена у велоком страху оста сама. А он сваке ноћи излазише напоље и гледаше у небеса. А кад дође трећа ноћ, небом изнад Голубице прелете велика сјајна звезда да се од ње ноћ претвори у дан. У тај час му жена роди мушко дете. Чим се дете јави, из оног извора изађоше три велике змије и попеше се на оно дрво. Жена од страха премре. А оне почеше већати. Прва рече: „Нека ово дете буде велике снаге и нека се у животу много намучи.“ Друга рече: „Нека многе патње и ратове преживи и нека главу изгуби од својих ближњих.“ А трећа рече: „Нек ово дете кад одрасте, народ свој н пут спасења божијег изведе и нека именом својим бесмртан постане.“
И како оне рекоше, тако и би.
